Ispovest PreduzetnicePočetnice - deo XVII

iliti
Ortak

U životu svakog Preduzetnika (a naročito Preduzetnice) dođe vremenom do StrašneSpoznaje:

Nekad ima perioda kad nema posla.

Evo, ispričaću vam kako je to kod mene išlo:

Došao je TajTrenutak kad smo Sunašce i MojaMalenkost ostali bez Posla. Ali ne samo bez Posla, već i bez PoslaUNajavi (prim. aut. Takvih trenutaka je u godinama koje su dolazile bilo pregršt, a ni sad nije sjajno, al’ da ne gušim...).

- Sunašce, ovo ne valja...

- Pa, to je prirodno. Ne možemo uvek da imamo posla. – reče Sunašce i unese se u igricu koju je igrao.

- Dobro, prirodno, al’ i dalje ne valja. – nastavih neumoljivo. Sunašce duboko udahnu i reče:

- Pa, šta očekuješ od mene da uradim?

- Šta očekujem?!? Jesi li ti to upravo rekao šta pčekujem od tebe da uradiš? – kriknuh u neverici.

- Da, lepo sam pitao šta očekuješ od mene da uradim. – lakonski će Sunašce.

- Slušaj me dobro sad: od tebe očekujem da budeš AlfaMužjak, da mi doneseš ulov, da budeš ono što sam kao mala čitala u bajkama...

- Da, srce, lepo si rekla, sve su to bajke... – prekide me Sunašce, a ja se zagrcnuh u neverici.

- Bajke, kažeš?!? Pa, ti si muško!

- Pa, šta? Ti si žensko! Eto vam ravnopravnosti, feministkinjo!

- Nisam pristalica feminističkog pokreta. Nisam za ravnopravnost i tačka! Neću da vozim bager i neću da radim u rudniku i hoću da dobijam cveće...

- Na koje si alergična, pa kijaš posle. – prekide me opet MojeMiloSunašce i vrati se igrici.

Tako ja shvatih da je ovaj svet surov, da ni na rođenog muža ne mogu da se oslonim i da sve zavisi isključivo od mene.... Sa Kolegama je bilo slično. Na pitanje:

- Šta da radimo?

Ćutali su, samo je jedan rekao:

- Pa, šta si zapela sa poslom. Pusti nas malo da se igramo.

Tako stekoh uvid i u kompletnu NovuMuškuRasu na našim prostorima – Igrači. Da, da, dragi moje (i drage moje – da budem rodnosenzitivna), muškarac 21. veka voli da se igra, a od AlfaŽenke očekuje da lovi plen... I to baš meni da se desi. Što težak posao nikad ne zapadne nekoj iskrenoj feministkinji, nego baš meni koja to nije?!? KosmičkaNepravda, kad vam kažem....

I tako sednem i počnem da razmišljam. A kad razmišljam onda sam mnogo gadna... Kad bolje razmislim, nije da sam u nekim drugim situacijama manje gadna nego... nego da se vratim na temu:

Posle dužeg i opsežnijeg razmišljanja shvatim – da bih imala posao kad god poželim, meni treba veza. Ali, kako da dođem do veze? VišeBiće, a i vi, ste svedoci da nit’ moja klijentele nešto ne voli preterano mene – ja njih još manje... Doduše, ima izuzetaka, al’ mogu da se podvedu pod statističku grešku. I tako, setim se ja da imam neke drugare koji znaju neke, pa – ko zna... Pozovem jednog druga iz osnovne škole (prim. aut. Nije da nešto kažem, al’ tek da reknem da bi taj ponavljao i peti i ostale razrede da mu nisam radila domaće zadatke, a bogami i poneki pismeni). E, taj moj drug je tad imao solidnu firmicu i iste takve veze, ai pomogla sam mu par puta... Tako se mi nađemo i:

- Gde si, Ortak? – pozdravim ga.

- Pa, ne mogu da verujem da si to ti! Pa, šta je s tobom? Od kad si mi sredila ono nikako da se javiš! Mislio sam da si ljuta, pa te nisam zato zvao. – reče ortak (prim. aut. Ortaku sam sredila jedan veći posao i dok je deal bio u fazi sređivanja viđali smo se svakodnevno i čuli po par puta dnevno pride. Kad je deal bio postignut, Ortak prestao da mi se javlja... Doduše, poslao mi je mail u kome mi se zahvaljuje...).

- A što da se ljutim na tebe? Mislim, ima li razloga? Znaš nešto što ja ne znam, a trebalo bi da znam? – pitah.

- Ma, jok, carice, jok. Kako si?

- Pa, ne mogu se pohvaliti da imam posla... – počeh ja.

- Jaoooo, i kod mene isto. Nema ništa.

- Kako nema?!? – začudih se – Pa, pre mesec dana sam ti sredila da bar šest meseci ne brineš... Da nije puklo? – zabrinuh se.

- A to... ma, to je sve Ok. Nego nema ništa drugo, pa sam hteo da te pitam je l’ možeš još nešto da mi poguraš kod Onoga...

- Kravopatija! Pa, i ja tebe htela isto da pitam! – kliknuh srećno, a par za stolom do nas me čudno pogleda.

- Molim? – zbuni se Ortak.

- Pa, znam da OnomTvom treba sajt, pa rekoh možda bi mogao da me preporučiš....

- Jao, brate, da si mi samo rekla pre. Ja mu već preporučio MalogIzKomšiluka, znaš on je jeftiniji od tebe, a i fino je dete...

- Čekaj, kako to jeftiniji od mene? Pa, ti ne znaš moje cene...

- Pa, cenim da si skupa...

- Aha, dobro. Ništa onda, Ortak.

- Eeeeee, nemoj ništa. Nego je l’ možeš da mi poguraš Ono? – bezobrazno nastavi MojŠkolskiOrtak.

Iskreno da vam kažem, tad je nešto u meni puklo. Onako mučki. Shvatih u trenutku da sam možda i Budala. Da, PravaBudala. U tom trenutku okrenuh novi list, ma istumbah neke stavove naglavačke...

- Može, Ortak, sve može, al’ sve i košta. A koji je moj deo? – rekoh ja slatko.

- Ovaj... Pa, ja sam mislio... Uffff, sad si me zbunila... – spetlja se Ortak.

- Što sam te zbunila?!? Ortak, sad te ništa ne razumem.

- Pa, ja sam mislio mi smo ortaci, pa da mi završiš...

- Pa, jesmo, Ortak ortaci, al’ ti si skup, a ja imam i one koji daju jeftinije, a fini su momci, pa ako možemo da se dogovorimo da svima u krug bude lepo...

- Uffff... Kako da ti kažem...

- Ne odgovara ti.

- Ne.

- Ma, ok. Biće i drugih poslova. Nego kako ti je žena? Deca?

I tako smo još jedno pola sata pričali o vremenu i klimatskim promenama, a nakon toga otišli. Je l’ treba da kažem da mi Ortak više nije ortak? Mislim, fino smo jedno s drugim i dalje, samo se ne družimo više... To jest, više me ne zove da mu završavam neke stvari (prim. aut. Doduše, sad baš i nema potrebe za MojimVezama). Kad bolje razmislim i nije mi bio baš neki drug... A nije bio loš momak... Nikako da dokučim šta menja ljude na gore... On se ufurao u neku stranku i baš mu sad dobro ide. Ja nisam taj tip. Nekako mi se više sviđa i da nemam posla, ali da budem čista pred sobom i sama sa sobbom. Da, to mi je bitno.

A posao?

Pa, on je krenuo posle par nedelja. Sunašce i Kolege su se lepo izigrali u besposlenom periodu, a ja pogubila i ono malo nerava što sam imala. Kad je stigao posao propisno su izgoreli, al’ tako im i treba.

A ja?

E, pa, ja sam shvatila da nisam ni tip za Veze. Nekako mi to ne ide baš od ruke. A i poštenije je ugovarati poslove bez ikakve pomoći sa strane. Mislim poštenije je prema meni samoj... Moj fazon je reklama od usta do usta – pa, ko čuje čuo. Ne dugujem nikome ništa, a i na IzlaženjuUSusret sam posle ove epizode teška, pa... A i revidirala sam listu Ortaka. Ne smem da vam kažem kol’ko ih je ostalo...

Za posao ne brinem, jer:

Nemoj da brigaš život se stara, dok bude ljudi biće i para...

------------------------- ---------------

Beleške na margini – © by Budimac

-----------------------------------------

Nije bilo dugo serijala o PreduzetniciPočetnici. Malo zbog radi nervnoga rastrojstva u kome sam obitavala, amlo zbog SEKE, malo zbog DEKE, malo više zbog ljudske gluposti... Ali, evo me opet u izdanju u kome se najbolje osećam i koje najviše volim.

Hvala na strpljenju i razumevanju, moji dragi blogdrugari i blogodrugarice...