Sreća ili nešto treće...

Za početak:

Hristos se rodi!

Srećan Božić svima koji ga slave na današnji dan!

Ne znam kako da počnem, šta da napišem... Ne želim da se samopromovišem – želim samo da podelim sa vama...

Sinoć sam zaspala relativno rano (oko 00:30). Oko 03:15 sam se probudila. Tačnije, probudio me je neki smrad. Smrdelo je na pregoreli loj i čvarke:

-          Sunašce, šta ovo smrdi? – upitah Sunašce, koji je kuckao nešto čitavu noć.

-          Stvarno ne znam. Smrdi već duže vreme. Mislio sam da nam se nešto zapalilo, ali nigde ništa...

Krenem i ja da njuškam po kući. U procesu njuškanja priđem ulaznim vratima, otvorimo ih, kad u hodniku dim. Ne velik, ne gust – više je smrdelo. Sunašce siđe niz stepenice i posle par minuta se vrati:

-          Šta je bilo? – upitam.

-          Ništa. Verovatno je nekome nešto zagorelo, pa dok smrad iščili trebaće vremena. Silazio sam do drugog sprata i tu dim nestaje.

Obzirom da su komšije iz susednog ulaza za Novu godinu pekli prase na terasi, prihvatim njegovo obaveštenje. Pomislih: „Biće da je sad neko u našem ulazu imao neku sličnu MasterMind akciju, pa je malo zagoreo“.

Zapalim cigaretu. Međutim, smrad poče da se oseća mnogo jače. Toliko jako da mi je pripala jaka mučnina.

-          Sunašce, idem ja u hodnik da vidim šta je...

Zblanuto me je gledao. Kad otvorih ulazna vrata videh gušći dim nego malopre. Počeh polako da silazim sprat po sprat. Na drugom spratu poče dim da se razilazi. Htedoh da se vratim, ali neki unutrašnji glas kao da mi reče da nastavim da silazim. Na prvom spratu videh da ispod jednih vrata izlazi tanušni stub dima, a bio je tu i onaj nepodnošljivi smrad. Počeh da zvonim. Ništa. Sad sam počela kombinovano da lupam na vrata i da zvonim, uzgred sam počela da urlam:

-          Sunašce, zovi vatrogasce kod komšija na prvom se nešto upalilo!!!!

Nastavila sam da lupam iz sve snage po vratima. Posle nekih petnaestak minuta lupnjave komšija otvori vrata. Čovek je izgledao totalno sluđeno, a dim uopšte nije video. Dim je zapahnuo i imala sam utisak da mi kida pluća (prim. aut. još uvek kašljem, a bole me i pluća). Gledao me i pitao se verovatno zašto lupam na vrata.

-          Gospodine, imate požar! Izlazite napolje! – dreknuh koliko me grlo nosi.

Kao da ga je to rasanilo, dreknu i on:

-          Požar!

Iz stana čuh ženski glas kako sanjivo mumla:

-          A gde gori?

-          Komšija, zvali smo vatrogasce, izlazite! – dreknuh i otrčah u stan (prim. aut. jako mudro od mene – nema šta. Otrčah sa prvog na četvrti sprat).

-          Sunašce, jesi li zvao vatrogasce?

-          Nisam. Ne mogu da se setim broja. – sav uspaničen je bio Sunašce.

Već je bio krenuo po mene niz stepenice. Dohvatih telefon i okrenuh 93. Prilično staloženo i razumno objasnih o čemu se radi i gde da dođu. Ljubazni gospodin „s druge strane žice“ mi reče da izađem na terasu. OK.

Otvorili smo sve prozore i terasu, zatvorili ulazna vrata. Sa prozora videh da ispred zgrade istrčavaju stanari iz onog stana u dimu: StarijiGospodin, koji mi je otvorio, MlađiGospodin sa suprugom i dete. Da, dete. Cenim da mali ima oko 7 godina. U itom trenutku je stigao i Punto sa patrolom policije, a ja čuh jednog od pomenute gospode kako reče onom drugom (nisam sigurna koji je):

-          Ova je zvala miliciju.

Odmah za patrolom dođoše i vatrogasci. StarijiGospodin je jednom Vatrogascu objašnjavao da nije ništa strašno, da im se uplailo nešt na ili u šporetu (nisam sigurna da sam dobro čula), te da su oni u redu i da više ništa ne gori. Vtrogasci su, ipak, ušli da provere o čemu se radi. Posle toga su napravili zapisnik (tako mi jeličilo sa prozora, a ja sam sama sebi ličila na onog matrog Mapetovca) i otišli.

Eto, mogli su da su uguše. Eto, probudila sam ih na vreme. Sreća ili nešto treće?

Poznajući sredinu u kojoj sam trenutno, plašim se da se komšije sa prvog ne naljute na mene što sam zvala vatrogasce (i što je i policija stigla pride – njih nisam zvala, al’ valjda im je obaveza da dođu, ne znam...). Verujte mi na reč, još uvek sam pod stresom. Treskaju mi se ruke i samo razmišljam šta bi bilo da nisam uporno lupala na vrata i da su oni nastavili da spavaju ili da nisam sišla dalje od drugog sprata, jer je sve ličilo da je u redu... Još me bole i pluća od one dimčine, a kuća će mi smrdeti još neko vreme... S vremena na vreme, spopadne me jaka mučnina. Ne znam je li od smrada ili straha šta bi bilo da nisam...

Od jutros sumiram neke stvari. Iskreno da kažem ne osećam se baš najbolje. Pretpostavljam da sam im možda spasila život (već ih je bio opio CO jako), opet – ne znam kako će reagovati kad me vide... Možda me napadnu što sam zvala vatrogasce, možda kažu hvala, možda... Najviše bih volela da se završi na uljudnom „Dobar dan/jutro/veče“ i ništa više. Ipak, i dalje se plašim šta bi bilo da nisam...

Elem, da sam vlast, ja bih im odrezala visoku novčanu kaznu koju bi morali da plate zbog ugrožavanja ukućana i stanara. Sunašce kaže da im ne treba veća kazna od spoznaje da su mogli da umru... Možda sam ja freak, ali smatram da što se kuće tiče neke stvari ne mogu i ne smeju da se zanemare: uvek treba proveriti je li pegla/šporet uključeno. Kad negde krenemo na 2-3 dana ili duže, uredno odvijem sve osigurače i zavrnem venitle za vodu. Možda preteruje, a možda i ne. Nije mi jasno kako neko ko ima dete u kući sme da zaboravi da ima nešto na ili u šporetu i ode da spava. Niakko ne razumem kako su to tri odrasle osobe mogle da zaborave takvu „sitnicu“ koja je mogla sve da ih košta glave...

Možda su jutros imali sreće, možda sam bila na pravom mestu u pravo vreme... Iskreno se nadam da neće i neki sledeći put ispitavati količinu sreće koju poseduju...

Eto, neka vam ovaj slučaj bude i svima opomena što se kućnih aparata i struje tiče. Zlu ne trebalo, nije zgoreg proveriti ni nekoliko puta je li sve isključeno...