Švrćko i Frćko i MammaPreduzetnicaPočetnica

PreduzetnicaPočetnica je avanzovala iz SZR u DOO (al' to sam već obnarodovala). Naravno da joj se povećao i obim posla, tako da uz sve to, a i Švrćka i Frćka nije jednostavno funkcionisati - verujte na reč.

Pored posla i dece, PreduzetnicaPočetnica je uradila i jedno dobro delo: napravila je prvi sajt sa forumom u Srbiji posvećen mamama i tatama blizanaca. PreduzetnicaPočetnica je bila razočarana što takvo što ne postoji kod nas, pa je rešila da stvari postavi na svoje mesto...

PreduzetnicaPočetnica ima neobičnu čast i veliko zadovoljstvo da obnaroduje da je posle 13 dana sajt www.234.co.rs imao 1000. posetu. Ovo je samo pokazatelj PreduzetniciPočetnici da je na pravom putu i da je ovakav sajt bio potreban našem regionu. :)

Eto, malo da se pohvalim. :)

Malo sam u gužvi, ali prija. Da ne bih devoluirala u bebu, moram nešto i da radim. :) E, sad, nije da mi posla manjka, nego mi je trebalo da uradim nešto, onako, samo za moju dušu. Saznanje da roditelji blizanaca/trojki/četvorki... nemaju svoje MestoPodSuncem na netu me zapanjila. Posle zapanjenosti, rešila sam da promenim neke stvari. I uspela sam.

Faza1 - checked

Sada idem na Fazu2 - okupljanje blizanaca i druženje, što me vodi do Faze3 - uspostavljanje klubova bliuzanaca diljem naše lepe domovine (a možda i regiona)...

Verovali ili ne, blizanci su fascinantni. Nisu isti kao SinglDeca njihovog uzrasta. Blizanci su prave misterije. Ne pišem ovo samo zato što imam blizance, verujte mi na reč. Na primer, blizanci vide svet "u paru" - čudno im je i nerazumljivo, dok su manji, da shvate kako to da se dete rodi "samo". :) I ima još mnogo razlika... Zato je MojaMalenkost rešila da napravi MestoNaNetu za nas, roditelje blizanaca, jer u međusobnoj komunikaciji možemo mnogo da pomognemo jedni drugima (pre svega, da bolje shvatimo našu decu i njihove potrebe).

I tako arbajtam, čuvam sitnu decu, čitam, gledam serije, filmove, igram igrice, žderem čokoladu... :)

A kako su Švrćko i Frćko, moje uzdanice, moji naslednici? Pa, super su! Za početak, ne zovu se Švrćko i Frćko. :D Sad imaju imena: Ilija i Jovana. Tako se zovu zato što imena Perun i Varvara nisu u skladu sa „našim običajima, te takva imena moge naneti emotivnu štetu deci“, tako mi objasniše kad sam ih prijavljivala. Jeste, Perun ne može, al’ zato Love i Faith mogu... al’, šta da se radi – nije da nema veze, ali idemo dalje. 

Moram da naglasim još i ovo: ime Jovana zaista nikad nisam volela. Sad se nosim sa njenim imenom, sve pokušavajući da ga nekako skratim, a da ne bude Joca (ježim se od tog nadimka). Volim da je zovrm Vana ili Bebance. A zašto se zove Jovana? Pa, prvobitna ideja je bila Ilijana, ali meni je bilo glupo da budu Ilija i Ilijana. Onda se Sunašce dosetio da bi Ilijana mogla da bude Jovana. Kunem vam se, krivi su hormoni i neurotičnost posle porođaja! Da, ja sam pristala! Da, užas! U tom trenutku nisam baš bila sva svoja, pa mi nekako nije bilo u redu da samo ja biram deci imena (oooooooooooooo, greške – buduće mame, učite na mojim greškama!!!!), te sam pustila Sunašce da izabere devojčici ime.
Eto, sada imam ceo život pred sobom da se kajem zbog svoje slabosti i hormona i lekova protiv bolova (koji na mene utiču malo čudno...). Eto, Jovana je dobila ime ne baš srećnim sticajem okolnosti. Sad mi je i Ilijana totalno ok, al’ nema više nazad. Daću sve od sebe da ubedim ceo svet da je zove Vana. 

Prvi dani sa njima su mi bili kao put u pakao. Posle carskog reza bilo mi je samo do spavanja. Imali smo problema i u porodilištu i sa lekarima (ali o tome neću pisati), i jedva sam čekala da se dokopam moje kućice i da spavam. Ali ne lezi vraže: renoviranje stana nije bilo završeno, pa sam sa klincima otišla pravo iz porodilišta u iznajmljeni stan (u kome smo bili dok se radila adaptacija našeg). Onda su krenuli prvi pakleni dani: bebe kmeče, sa majstorima konstantna svađa (ljudi zakasali, pa nikako da završe i izađu), ja u rasulu, Sunašce u rasulu...

Tu shvatim da bi mi trebala pomoć oko dece. Nisam znala kakva pomoć, ali sam znala da pomoć nikako ne uključuje babe (moju i Sunašcetovu mamu). Nije da se ne slažem lepo sa njima, ali sam htela da imam osobu koja mi neće pametovati šta je dobro, a šta ne; koja me neće smarati kako šta treba raditi; jednostavno, htela sam nekog ko će me slušati i čuti šta pričam. I iskrena da budem – nisam pogrešila. Tako smo našli Dadilju koja nam je pomogla prvih 2-3 meseca i da nije bilo nje, verujte sve bi bilo teže. Doduše, Dadilja je bila malo začuđena što ne stavljam klincima „široki povoj“ (prim. aut. prošle godine u ovo vreme je široki povoj bio standard kod nas, pa su ga prošlog leta ukinuli), ali je prihvatila da im stavlja samo pampers pelene. Sve je radila baš kako hoću i ja sam imala 8 sati mira svakog dana. Kad su bebani malo porasli i kad sam se ja uhodala, Dadilja je prestala da nam dolazi.

Od samog početka ne dozvoljavam nikome da se meša u odgoj i vaspitanje moje dece. Jeste, oni su samo moji i ničiji više. :D Nije da nisam otvorena za savete, ali volim da dobijem savet onda kada ga zatražim. Uopšte me ne zanima kako je moja mama gajila mene ili svekrva Sunašce – neka one evociraju uspomene uz kaficu, a moji dŽavolČiČi su samo moji. Nisam sigurna da li im je baš drago što sam ih isključila, ali tu se ne pitaju baš nešto mnogo, a i ne ulazim u tu priču. Što se mene tiče, babe i dede služe da se igraju sa decom i to je sve. Naravno da ćemo ih Sunašce i ja naučiti osnovnim pravilima ponašanja, hodu, govoru, kasnije čitanju, pisanju, računanju... Mislim da kada je više ljudi uključeno u vaspitanje dece, da ne bude uvek dobro po decu (što nije pravilo, ali nije ni izuzetak – u svakom slučaju, ne želim da eksperimentišem na svojoj deci). Što se kaže: „Mnogo babica – kilavo dete“. 

Klinci su radoznali, traže pažnju, igraju se... i vole Star Trek. J Da sam mogla da biram, baš bih ovakvu decu izabrala. I ne samo Star Trek, vidim da im se sviđaju i druge SF serijice, pa tako sad porodično gledamo Dr Who-a, Farscape, Andromeda-u, Seeker-a... Pretpostavljam da im je sve to zanimljivo, jer je puno akcije i efekata. Vole i mange. Obožavaju da lupaju po tastaturi i da komuniciraju sa familijom i prijateljima na Skype-u. Jeste da se komunikacija svede na brbljanje (mam, njanja, mmmmm, dadada), ali je zanimljivo. Oduševljeni su igircama, pa ih držimo u krilima dok se igramo. Odgovorno tvrdim da su klinci Sunašcetova i moja unapređena verzija. :D

Mi imamo neke naše fazone i fore i možda nekome izgledamo nenormalno ili smešno, ali takvi smo – malo šaškasti. Recimo, klinci znaju da atomska bomba kaže buuuuuuuuuuuuuuuuuum (a i sviđa im se pečurka i čitav vatromet oko nje); volimo da hvatamo fotone po kući i da igramo uz „Igru sabljama“. Puzologija je postala porodična disciplina, a pre spavanja listamo knjige, pa pročitamo neku priču i gasimo svetlo. Jedino što na pavkanje idu oko 12-1 noću, ali ne smeta – Sunašce i ja i tako ležemo oko 4. 

Prodali bi i Sunašceta i mene za voćni jogurt, a kad dobiju karfiol kažu „blj“. 

Nervira me kada ih šetam što nepoznati hoće da ih pipnu. Nervira me i kad pitaju:

-          - A jesu blizanci? – onda ja kažem:

-          - Ma nisu. Nego komšinica i ja kupile po pola kolica, pa jedan dan ona šeta decu, a drugi ja.

Onda se onaj ko je to pitao namrgodi i ode dalje. Ne razumem tu potrebu za postavljanjem tako glupog pitanja. Mislim, čemu dupla kolica, ako ne da se u njima voze blizanci?!?

Super je što smo po ceo dan sa njima, osim kad imamo puno posla. Mada, sve se da organizovati. Kada naiđe period da imamo dosta posla, onda unajmimo pomoć (prim. aut. Najljubaznije molim VišuSilu da se potrudi da takvih perioda bude što više); a kada je zatišje, podelimo dan na pola, pa pola dana sa njima bude Sunašce, a pola MojaMalenkost. Mada, i kada je Sunašce sa njima, skeniram s vremena na vreme šta se dešava, jer, da se razumemo, niko ne može bolje da zna od mene šta njima treba. 

Kao što vidite rastem u jednu sebičnu i posesivnu mamu. Ali, ja sam MAMA i to je moje pravo. Imam pravo da budem posesivna dok ne odrastu. Kad odrastu već će naći nekoga ko će im trebati i kome će oni trebati, tako da ćemo tada i Sunašce i ja da odemo u naftalin. Zato sad koristim priliku – moji su i ničiji više. Kad odrastu – ručak nedeljom, malo igre sa unucima i to je to. Kad razmišljam o njihovoj budućnosti, nemam ideju šta će biti kad porastu; ali znam da ću dati sve od sebe da ne žive u mom, svekrvinom i taštinom komšiluku. 

I tako...

Oni rastu u decu, a ja ću valjda odrasti u mamu (samo nadam se ne dosadnu).