Constrictoria

Ne znam kako vas, al’u meni ovakvi tekstovi, pored vređanja inteligencije, prouzrokuju i bes. Zašto? Zato što ovakvi entiteti (gadno mi je nekako da ih nazovem osobama) udaraju na očajnike, na ljude u velikim problemima i nude čarobnu vodicu za pozamašnu svotu keša. Oni će vam na seminaru objasniti kako da bilo koju bolest pobedite snagom uma. Pobedićete bolest, samo ako želite to.

Na primer: moja kuma, teško obolela od kancera dojke nije dovoljno želela da se izleči, pa je umrla. Je l’ tako, gospodo silvani i ini?

Ovakve tvrdnje su uvreda ne samo za teško obolele ljude, već i za bilo koga kome sive ćelije služe za minimum procesa obrade podataka!

Moje pitanje je pitanje za državu i njene predstavnike:

zašto su ovakvi prevaranti na slobodi?

Da li ste svesni da je njihova targetirana grupa baš ona grupa ljudi koja se nalazi u bezizlaznoj situaciji i koja je spremnha na sve, ponavljam: na sve, samo da spasi sebi bližnjem ili sopstveni život? Pored toga što se ovi šarlatani materijalno okoriste od očajnika, već ubede i njegove bližnje da je nesrećnik/ca sam kriv za sopstvenu smrt, jer nije dovoljno jako želeo izlečenje, a “svaka bolest se kreira u umu i leči umom”.

Zašto su ovakvi entiteti manje zlo po društvo od neke babe koja gleda u karte/šolju i nekoj tinejdžerki gata o ljubavnom životu? Ta baba bi glavila robiju zbog prevare, jer je malenu tinejdžerku malo lagila o Peri iz III/2, a ovi zlikovci prolaze nekažnjeno iako ubeđuju javnost da lekari nemaju pojma i da je svako sposoban da se samoizleči, naravno, samo u slučaju da to jako jako želi.

Ako li želite samoizlečenje, ne pitate za cenu, nego pohađate kurs i voila. Da je Fleming znao za ovu metodu 1928. ne bi se baktao sa gljivicama i stafilokoke bi rokao snagom uma, a penicillin, kao ultimativno zlo, se ne bi zvanično ni pojavio; Nobelovu nagradu bi dobili začetnici Silva metode i makrobiotičke ishrane, itd.

Kontam da je i polio vakcina totalno nepotrebna, jer sve što je potrebno jeste naučiti decu da se umom bore protiv virusa, koji izazivaju dečju paralizu. Samo neodgovorni roditelji truju decu vakcinama, right? Sličan stav bi trebalo zauzeti i kad je u pitanju (srećom iskorenjeni) španski grip, je l’ tako?

Svi ti umrli ljudi nisu silno želeli izlečenje. Svi ti vakcinisani ljudi su imbecili, jer umesto da koriste “snagu uma” oni doprinose bogaćenju zlih Zlih ZLIH farmaceutskih korporacija.

Ja bih zaista molila pojedince i državu u celini da obrate pažnju na ove štetočinske entitete u našem okruženju.

Takođe bih zamolila ovu vrstu entiteta da me zaobiđu, jer nekad su ljudi verovali da munjama i gromovima upravlja Perun lično, a onda su doživeli prosvetljenje u vidu elektriciteta. Možda još uvek medicina nema odgovore na baš sva pitanja, ali je samo pitanje dana kada će odgovoriti. Ende.

Svako malo se pojavi novi trend, pa pošteni trendseteri krenu da ga arče. Nekad su to bile havajke, špicaste cipele, a danas je moderno biti geek. Tako nije nemoguće da vidite neku (ne)afirmisanu pevačicu ili starletu (što mi baš pevaljkei starlete padoše na pamet – ne znam) u geek outfitu, jer je to je tako fancy. Ovako nekako:

wtf!?

Već par dana aktivno razmišljam o ovom trendu i iskrena da budem, uopšte mi se ne dopada što me trpaju u mainstream. Nije to zbog želje da se razlikujem od drugih. Jednostavno se razlikujem, tako je oduvek.

Na primner, dok su druga deca pikala loptu, ja čitala stripove. Kad sam krenula u školu – bilo mi uber dosadno prvih par razreda. Drugi opet pikali loptu, ja vukla stripove i knjige. I cepala igrice na Amigi. Kad smo išli na letovanja/zimovanja, nas par izmišljalo zabavu samo za nas, a ostali bežali od nas k’o od kuge. Zabava se svodila na to da upoznamo mesto u kome smo, da nam objasne koliko je staro, pa mi sami razvijali filmove o Keltima, Ilirima, Tračanima, Dačanima… Pravili mape i izmišljali strategije osvajanja.

Ono što je smešno (tužno!?) danas je što one devojčice koje su tada, na te odmore u prirodi, nosile mamine fancy stvari da zadive dečake, danas furaju starke i farbaju se u crveno… Biti geekette je danas must have.

Zbog takvih primeraka starke mi čame u cipelarniku i tako će i da se nastavi. Iskreno se nadam da neće da trenduju martinke, jer to moja trošna tika taka ne bi mogla da podnese.

Biti geek/nerd znači pripadati subkulturi: voleti fantasy/SciFi, biti štreber, ne deliti život na online i offline varijantre (jer net je samo još jedna ekstenzija života), biti opsednut znanjem…

Koliko onih, koji se izjašnjavaju kao geek, mogu da se nađu u pojednostavljenom opisu geekisma!?

Biti geek je stanje uma, a ne outfita.

Time što pokušavaš da budeš nešto što nisi, ispadaš smešan.

Jednom sam probala da budem “normalna”, da se uklopim u prosek, da radim ono što je uobičajeno za većinu ljudi… i moj eksperiment se završio fijaskom. Da ne pričam koliko je to mučenje bilo za mene. Mogu da zamislim tek kako je ovima što pokušavaju da mi objasne kako su uber geek samo zato što koriste TW i FB, a bace i po koju igricu na FBu! Ima li smisla uopšte objašnjavati im da igrice nisu nastale sa Farmvilleom!? Naravno da nema. A nekako im ni narodnjaci ne idu uz styling, al’ nikako.

Internet zajednica je svedok da nisam baš imala sreće sa blogovanjem. Nije da niko ne čita moje tekstove (daleko od toga), nego, nekako nikako da se zadržim na jednom mestu.

Tako sam krajem 20. veka krenula da blogujem (prvo na engleskom, ofkors, jer slavenoserbskih blogova nije ni bilo) na jednom inozemnom servisu, pa krenuše da nas bombarduju, pa ja objašnjavala zašto, kako... No, tu upoznah dosta finog sveta iz različitih krajeva sveta, al' eto, nekako sam više bila pesnik u to vreme (da, da, zamislite, ja pisala pesme), pa sam se posvetila književnoj karijeri (kasnije saznala da to ne ide tako, da talenat nije važan, nego koga znaš i koliko bi da platiš... ah, ideali!).

Posle nekog vremena krenem da blogujem na b92, gde se sve odigralo od sjaja do očaja. Mogu da se pohvalim da sam jedan od retkih VIP blogera koji je trajno banovan sa njihovog bloga (ako ne i jedini, u ono vreme jesam bila jedini), al' tako to ide, valjda. Nepremostive razlike. :)

Onda sam probala sa jednim pooznanikom da pokrenem blog servis (i taj servis još uvek radi, samo da se zna), ali startUP nam nije uspeo, jer sam ja htela jedno, on drugo... Prosto rečeno: raziđosmo se zbog neslaganja oko dizajna. :)

Posle ovog fijaska, opet sam bila na nekim servisima, al' nije to to.

Zatim pokrenem BlogChe, koje, opet, nije bilo moje, već firme partnera, a firma mi ove godine uskrati gostoprimstvo, tako da... Meh.

Ako mi verujete, više mi je muka od domena, hostinga, cimanja, svega ostalog... Tako da sam rešila da nadalje pišem ovde.

Većina tekstova odavde je uklonjena (nije da ih se stidim, nego sam jednom u nastupu ludila radila spremanje, pa se svašta pobrisalo ;) ), a ono čega ima... pa, to sam vam i dalje ja.

Sreća u nesreći je što imam sve ikada objavljene tekstove, pa ću ih podići kao arhivu, tako da ćete moći da im pristupite.

Obrni, okreni, blogger - rules. :)

Eto, samo da vam mahnem, da znate gde sam sad... I pišemo se brzo. ;)